КРАЉ И МУЧЕНИК ЕДМУНД - КРАЉ ИСТОЧНЕ АНГЛИЈЕ

СВЕТИ МУЧЕНИК КРАЉ ЕДМУНД
прославља се 20. новембра/3. децембра

Свети краљ Едмунд владао је Источном Англијом (у Енглеској) око 855. године па све до своје мученичке смрти 20. новембра 869. О његовој владавини сазнајемо из Англосаксонске хронике која је написана двадесет година након његове смрти. Крајем 9. века тадашња Енглеска је била потпуно опустошена после инвазије Нормана (германска племена са севера Европе: Данци, Јути, Норвежани, Готи, итд.), који су уништавали све што им се налазило на путу, те тако до данас нису остали никакви материјални докази нити трагови који би сведочили о Едмундовој владавини.

Постоји неколико средњовековних животописа овог краља и ни једно од њих се не слаже по питању његовог порекла, међутим о његовом постојању сведочи горе наведена Англосаксонска хроника. Његово име се у њој налази као унос за 870. годину, где стоји да су    се краљ Едвард и данска војска сукобили када је краљ убијен а Данци кренули након тога пустошење и пљачкање земље, уништавајући манастире и монаштво. Тада је англосаксонско монаштво било скоро потпуно уништено, међутим оно није замрло. Суштински из Англосаксонске хронике не може се извући закључак да ли је краљ убијен током битке или касније. Такође, данашњи историчари потврђују да се смрт краља догодила 869. године.

Прво житије настало је 985. године на латинском језику и то неких 116 година након Едмундове смрти. Писац овог житија био је Абон из Флерија, а на староенглески (тзв. англосаксонски) га је превео познати средњовековни, англосаксонски писац духовне књижевности, монах Елфрич (Ælfric). Елфрич је начинио неколико измена: скратио је увод, изменио тон и окарактерисао Едмунда као одважног и неустрашивог витеза, изменио епитимију епископа Теодора и избацио Абонову беседу о врлини девствености. Превод Елфричове верзије на савремени Енглески језик објавио је професор Кенет Катлер (Kenneth Cutler) 1998. године. Такође постоји и превод од В.В. Скита (WW Skeet) из 19.века.

У наставку следи  житије овог светитеља.  

Житије Светог Едмунда

од Елфрича (око 955 – око 1010)

Преподобни Едмунд, краљ Источне Англије беше мудар и високог рода, уздигнут над многим благочестивим слугама свемогућег Бога. Беше смирен и пун свих врлина, решен да никада не поклекне пред срамним пороцима, нити жељаше да ни на који начин одступи од своје моралне постојаности те стално се опомињаше истинитог учења: „Ако те поставише за владара, не надимај се, већ међ` људима буди као један од њих“. Он љубљаше да даје милостињу убогима и удовицама, и беше им као отац, те са човекољубљем вођаше свој народ увек ка правди, обуздавајући сурове, живеше срећно у истинској вери.

Напослетку се догоди да Данци испловише са бродовима и војском, хитајући и убијајући по свом обичају све што им се на путу нашло. У флоти бејаху најистакнутије главешине Ивар и Уби (Ivar, Ubbi), који бејаху уједињени кроз нечастивог. Присташе ратним бродовима у Нортамбрију (Northumbria) и опустошише земљу и погубише мноштво народа. Утом Ивар крену [југо] источно својим бродовима а Халфдан (Halfdan) 6 остаде у Нортамбрији, крвопролићем одневши победу. Ивар стиже чамцем до Источне Англије оног лета када кнез Алберт (који касније поста прослављени краљ Западне Саксоније) имаше навршену 21 годину. Горепоменути Ивар одједном нападну земљу и као вук закла сав народ мушкарце, жене и невину децу, а недужне хришћане стављаше на нечувене муке. Убрзо након тога он посла краљу Едмунду претеће писмо у коме стајаше да ће бити погубљен ако се не покори Ивару. Гласник до краља стиже и дрским гласом свима прочита поруку: „Ивар, краљ наш, одважан и на мору и копну победоносан, под своју власт многи народ покори, а сада пристиже у ову земљу са војском намеривши да презими ту са људством својим, наређује ти да свe својe скривенo злато и своја праотачка блага одмах предаш и вазални краљ његов постанеш, ако ти је живот мио, када већ ништавну силу да му се супротставиш имаш.“ 

Тад краљ Едмунд свога владику позва, који му вазда беше од највећега поверења, и многим саветом са њим прозбори о одговору суровом Ивару. Владика се устраши због предстојећег јада који се надви и побојаше се за краљев живот, те га посаветова да све преда Ивару што му овај искаше. Потом краљ задуго, погледа упртог у земљу, тиховаше, те напослетку рече: „За милога Бога, владико, сироти народ земље ове под срамотом тугује. Радије бих живот дао у борби љутој да народу мом земља остане.“ 

Владика рече: „Љубљени владару мој, народ твој већма побијен лежи. Ти војску за борбу немаш, а још и гусари долазе да отму преостали живаљ. Спаси живот свој и бежи, или предај себе“. Тада краљ Едмунд одважно прозбори: „Свим срцем својим само једно желим и једном се надам, да не останем једини преживели након што  моје љубљено племство буде заклано са женом и децом на постељама својим. Пут мој никада не беше бекство од борбе. Пре бих живот за отаџбину положио ако морам. Бог Сведржитељ зна да ћу се увек Њему једином клањати и да се никада од љубави према Његовој истини нећу окренути. Ако живот изгубим, пронаћићу га“.

Након ових речи окрете се ка гласнику кога Ивар посла и рече: „Истину зборећи, заслужујеш смрт, али своје чисте руке упрљати нећу твојом поганом крвљу, јер за Христом идем који нас својим примером поучаваше; са радошћу смрт примам из руке твоје ако је таква Божја воља. Похитај сада и свом дивљем господару реци: „Никада у своме животу Едмунд се покорити неће Ивару, вођи безбожничке војске, осим ако се он прво Спаситељу Христу не покори“. Тада гласник брзо путем својим отиде и на њему сусрете окрутног Ивара са свом његовом војском која надираше ка Едмунду, и рече безбожнику одговор.

Ивар тад гордо нареди пљачкашима својим да посвуда траже краља који се оглуши о његову заповест и да га одмах доведу.

Док Иварова војска надираше, Краљ Едмунд стајаше у свом двору и по узору на Спаситеља одбаци далеко од себе оружје своје. Намера му беше угледати се на пример Господа који забрани Петру да се мачем супротстави окрутним Јеврејима.  И гле! тај безбожник свеза Едмунда и поче га називати најпогрднијим именима, тукавши га шибама, а након тога одведе побожног краља до једног дрвета и привеза га јаким узама и избичова га. Кад год би џелат застао са бичевањем, Едмунд је са истинском вером вапио Христу Спаситељу. Због његове вере и призивања имена Господњег да притекне у помоћ, погани ратници се још више разбеснеше. Тада га копљима избодоше, као у дивљач што се забада, све док потпуно  копљима не беше прекривен, и изгледаше као бодље у дивљег вепра. Када Ивар, тај безбожни разбојник увиде да благородни краљ не хтеде се Христа одрећи, већ са још већ вером Њега у молитви призиваше, он нареди да Едмунду посеку главу што погани и учинише. Док је Едмунд у молитви призивао Христа, безбожник овог светитеља одвуче у смрт одрубивши му главу једним замахом, а Едмундова душа радосно пође на пут Господу. На том месту беше човек кога Бог сакри од погледа људи, који чу ово све и исприча нама, овако како изложисмо. 

Извори: 

http://en.wikipedia.org/wiki/Edmund_the_Martyr 

http://www.hoxne.net/history/St_Edmund.html

http://www.hoxne.net/history/ST_EDMUND/SHORT_Life_of_St_Edmond.html

http://www.fordham.edu/halsall/source/870abbo-edmund.asp

http://www.britannia.com/history/docs/843-70.html