Православно Хришћанство и Енглеска традиција
Одломак из књиге: Православно Хришћанство и Енглеска традиција
3. Освештавање Енглеске
Штета је што Православље често поистовећујемо са Источном Европом. Начинити ову грешку исто је што и занемарити чињеницу да су Православну веру исповедали многи народи изван Источне Европе почев од Ирске и Шведске па све до Индије и Судана. Превидети све наведено а од Православља веру која је искључиво везана за одређену културу исто је што и прикривати истинску суштину овако "ексклузивног Хришћанства" а то је да је та права суштина управо Православност. На тај начин ми прикривамо Православну веру Небеске Цркве, и прикривамо веру људи који ту исту веру још увек исповедају у земаљској Цркви. А много је таквих људи који живе на разним хришћанским странама ове наше планете Земље. Јер упркос нашим многобројним покушајима да се вера Цркве уклопи са светом, да се сакрије и искриви пред људским срцем и пред људским очима, вера Цркве, онаква каква је основана у Христу и од Христа, остаје неоскрвњена. У цркву можемо увести лажно схватање Христа, као што су то прихватиле одређене несторијанске и монофизитске групе на Истоку, или допустити лажно схватање Духа Светог као што је то у римокатоличким и протестантским групама на Западу. Међутим, Православље остаје. Управо је Христова вера, дело Духа Светога кроз цркву и у самом човеку добила назив Православље. Није ли управо ова Вера, а не вера краљевских дворова и свезе државе и цркве, односно папских дворова и држава-црква, а камо ли тек вера оних који су одбацили Отеловљење Цркве у човечанству - није ли баш та Вера - Вера живих у Духу Светом на земљи као и на Небу? И управо свој поглед треба да усмеримо ка Царству Небеском уколико трагамо за оним крајњим стремљењима, ради потпуног исповедања ове Вере. Јер само у Христовом царству народи заиста проналазе своје унутарње биће, и само у Христовом царству духовна суштина и идентитет сваког хришћанског народа стоји у слави Божијој, преображена у светост.
Овде желим да се зауставим и проговорим о Енглеској и њеним светима који стоје у Царству Небеском и желео бих да у овом смислу размотрим значај наше родне земље, једне од најстаријих хришћанских земаља. Гле, тамо у рајским насељима обитава мноштво Енглеза и Енглескиња који су својим земаљским животом благородно и благородно исповедили веру, енглеску веру, која је обујмила све што је најбоље и најлепше, све што је одисало духовним миомирисом у срцима људи. Тамо обитава Свети Албан, који је устао за своју веру и мученички пострадао ради независности свога духа, који је био сведок Божијег присуства у овом свету и био испуњен великим, светим даром, благодаћу да чини чуда. Свети Освалд, краљ на земљи, који „се трудио за Царство Небеско непрекидном молитвом“, који је објавио своје небеско царевање подигавши величанствени крст у славу Божију, и тако победио пагане на небеским пољима. Катберт, надалеко познат као Чудотворац Британије, човек топлог и великог срца, који је служио своме Творцу и видео како творевина Њему служи, и који се борио са демонима на свом изолованом острву , на северним обалама и „предао дух свој у рајска блаженства“. Гатлак који је, трагом пустињских отаца, живео у мочварним и усамљеним деловима фенланда у Линколнширу, и водио љути рат против древног непријатеља човечанства, те старе змије, старог противника, беше онај који „са анђелима говораше о тајнама Небесним“, из чијих уста је происходио „миомирис попут најслађега цвета“, чији је одлазак био обележен пројавом „огњеног стуба који од земље па све до небеских висина досезаше, од кога и сунчева светлост изгледаше само као бледи сјај“. Преподобни Бид, писац историјских почетака духовног уобличавања Енглеске, праведан и учен човек, „свећа горућа Духом Светим“ у времена паганске (прим. прев.) таме, чија душа „чезнуше да Христа Цара свога сагледава у свој Његовој лепоти“. Сетимо се само оног благог и блаженог епископа из града Винчестера, Светог Свидина, енглеског такозваног кишног светитеља, који просијаваше својим чудотворствима, која сва дођоше од Бога живога. О ономе за кога је писано: „Земља Енглеска не беше лишена светитеља Божјих, јер у њеном тлу почиваше такви свеци какав беше овај Свети Краљ“ ... „Едмунд благословено-верни, краљ и мученик, мудри и часни, свагда прослављени међу људима као један од њих“...“Он беше према сиротима и удовицама издашан и налик оцу, и владаше својим народом добром вољом, вазда у праведности“.
Свети Едмунд, краљевске крви Стратстотерпац, који попут Христа у врту Гетсиманском својевољно радије претрпе страшне муке из руку неверника, него да се својим мачем одбрани. Такође међу светима стоји и Алфред, кога назвасмо „Великим“ а који је прерастао у легенду, познат као „Душа Енглеске“, надалеко чувен по својој мудрости и вештини у свим умећима, не само ради спасења земље своје од пагана, већ је подстрекивао ученост и потпомагао монаштво у време када је владало духовно мртвило. Свети Данстан, родом из Гластонберија једног од најстаријих светих места у Енглеској, појавио се у време највећег страдања Енглеза и постао свети архипастир свога народа. Као зачетник духовног процвата Енглеске и писац омилија записао је следеће: „Христос Златоцвет Који живеше и цареваше са свим светим душама“, а такође је писао о људима из Винчестера који су књиге исцртавали илуминацијама и иконама такве лепоте, једноставности и молитвености, која тада беше у Енглеза, и које беху невиђене чак ни у Рим и Константинопољу. Биртнот, англосаксонски великодостојник у бици код Малдона (на бојном пољу против Викинга), и у поразу је говорио о енглеској храбрости: „Мисао ће нам бити непоколебива, срце ревносније, храброст већа, иако наша сила јењава. Поред Господа нашег стоји Света Марија, Мајка Божија, која је у том тренутку просијала у норфошком засеоку, обећавши залог Царства Небеског свима онима који им остану верни у мрачним временима која предстоје, обећавши Свој покров земљи Енглеској од нечастивога, утеху, топлину и спокој, који осташе до дана данашњег ... А тада на земљу наступи време мрачног феудалног доба, свакојаких намета и тлачења, а једнообразност и јединство старе културе беху занавек изгубљени, народ подељен на господара и кмета, а црква на свештенство и лаике.“
„И они изградише дворце надалеко и нашироко посвуда по земљи, угњетаваху ојађене, и свака ствар оде од зла на горе. Када Бог буде хтео, нека наш свршетак непостидан буде“. Државни послови више нису имали везе са светошћу, и ту више није било места за свештенике и образоване људе, јер сада нису сматрани достојнима те службе, те се светост повукла у срж народа, у обичне људе и монахе, који су остали верни Христу. Како су нормански владари потпомагали ширење грађанског рата, људи су почели наглас да говоре да су Христос и његови свети заспали... „Зло завладаше земљом“. Земља је стењала под окрутним јармом који су прекоморски дошљаци донели у земљу, јарам који је био гори од сваког пређашњег, јер се уплео како у послове Цркве, тако и у световни живот. Спасење је изгледало готово немогуће, а народ је бежао што даље од световности такозване „цркве“ ка једином извору спасења, у тајинствени живот који се на најбољи могући начин постизавао у одрицатељном начину живота: „Само се још у монаха, који живеше у свакој побожности сретала праведност у овој земљи“. Монаси, монахиње, отшелници и ниже свештенство потицали су из народа, који је у највећој мери живео животом потлачених и понижених, и услед таквог живота они су се научили молитви, и изродили праведност и молитвени дух који води у Царство Небеско. Дух старе Енглеске, на тај начин ухваћен и поробљен од феудалаца, био је приморан да гради дворце „испуњене нечастивима и злим људима“, и гради велике и суморне цркве у славу палог човека и његове страсти за моћ и земаљска блага, чији су се торњеви уздизали ка небу у чежњи за Богом кога су људи некада у старо време познавали, а за којим су сада жеђали.
Ова угњетавања су се наставила током следећа три века, а староенглеско духовно предање је сакривено и похрањено под велом таме и накарадности средњег века. Тек када је Римска империја почела да се распада у 14. веку, тек тада су Енглези били у могућности да отпочну свој живот наново. Енглески неимари стварали су нову архитектуру, утемељену на некадашњој лакоћи и префињености, једноставности и топлини староенглеских цркава; љубав према неправилном и необичном поново се родила, и у још новијем облику се показала у зидном сликарству и резбарији, национални дух је прослављан у причама о Робину Худу, од људи који су слободу од тлачитеља тражили бежањем у шуме. Чосер је писао о ходочасницима који су хрлили у Кентербери „из сваког краја Енглеске“. Велики духовни процват Енглеске пре свега огледао се у молитвама небројених људи и жена, које су усходиле ка Небу, у Ричарду Ролу, Мати Јулији, у спису „Облак непознања“, у мноштву непознатих отшелника и отшелница, у мноштву лаика који су се у духу и скорбима подвизавали, у делу Виљема Лагланда и његовог виђења о Петру Орачу, духовном орачу непрегледних и зелених поља, који је „једнога мајског јутра, међу Малвернским брдима, уморан од свога лутања и легавши да почине на широкој обали покрај реке, уснио прекрасан сан ...“ Овај сан беше сан о Светој Цркви, истинско духовно виђење Цркве који је опстала неокрњена и цела у крилу народа, упркос лажним учењима која су се ширила у то доба. „Постаћу ходочасник, и кренућу све до краја света у потрази за Петром Орачем“, вапили су људи праве Цркве енглеске груде. Чежња за чистом вером још увек је тињала у срцу и најсиромашнијег сељака, и тамо је пребивала неугасла још дуго.
Крајем века, међутим, духовни глас народа био је све јачи и јачи, а незадовољство је бивало све веће и веће, све док се више није могло задржати. Међутим, јарам скинут Реформацијом замењен је новим - сада је тај јарам наметнуо краљ. Историја се још једном поновила, праведност се морала повући у срца људи, и изразити кроз љубав према Библији која је једина преостала спасена из духовних рушевина средњовековне цркве, заједно са погледом упртим у Небески Јерусалим, Небеску Цркву, коју је народ настојао да очува у свом духу кроза све векове, у нади да ће их она довести до спасења. Управо је то унутрашње созерцавање, то виђење Вишњег Јерусалима, које су побожни људи оживљавали у свакодневном животу и надахнуло онај величанствени дух Шекспиров који је управо изникао из тог народа, у чијим се делима видело ово созерцавање, то виђење, кроз чије се речи изражавала нада енглеског народа и лепота коју су са нежношћу очували. Оваква вера је надахнула ТомасаТрахерна, који је пронашао свој „Пут до Блаженстава“, она је поткрепљивала све људе испуњене добротом и искреношћу, као што су Џорџ Херберт и Хенри Вон, и хранила праведнике читавог једног народа.
Када је краљ свргнут, јарам се наново изменио и овога пута прешао у руке земљопоседника, и све бројније класе предузетника. Дух народни се поново узнемирио, а народ био крајње потлачен, те за њих није било никакве наде у свет, већ је њихова нада лежала у обећању спасења коме су тежили, у сред богохулништва света у коме су обитавали, и у љубави коју су црпели из Светог Писма које је у претходном веку преведено на енглески језик.
Када је Виљем Блејк је отпочео да пише о своме виђењу o земљи зеленoj и умилнoj, о својим виђењима Јерусалима, то је било услед његове огорчености на људима који су настојали да створе рај на земљи, царство без вере, услед огорочености према онима који су настојали да униште све што је најбоље и најлепше у овој земљи. Енглески песници-сељаци, Џон Клер, једна скромна и блажена душа, а за њим и свештеник, поетичног срца, Виљем Барнс, писали су о томе како је енглески народ коначно унижен и понижен од богатих земљопоседника и индустријалаца; то је било доба велике туге и репресије, али и доба праведника, када је тај праведник, мистик живео на селу и засеоцима широм земље. Биле су то само крхотине великог и благородног наслеђа које нам је преостало до данас ...
Ако су времена на земљи тешка, онда се још једном морамо окренути ка том славном енглеском народу који пребива у љубави Христовој, у Царству Небеском, и ономе који стоји на њиховом челу- Светом Ђорђу - великомученику и заштитнику Енглеске, али нека о њему проговори почивши песник-лауреат, Џон Мејзфилд:
„И тако, помислих, данас је Ђурђевдан, и да је на данашњи дан у далекој прошлости, тај велики витез Божији узјахао ата тамо у једној земљи на Истоку, и усмртио змаја који је прождирао жене, а Енглези сматрајући ово дело светим, најлепшим и најмужевнијим подвигом, одабраше Светог Георгија из редова свих светих за свога, и узеше његов барјак за свој барјак, и призиваше га вековима у сваком боју. Јер сматраше да такав човек живи и после смрти, и да ће засигурно помоћи свим светим, храбрим, величанственим људима у вијеке вјекова ... Дух Енглеске има понешто од духа Светог Георгија, мужанствени и издашни дух, спреман да помогне слабијем, и нешто од Шекспировог духа, правичног и нежног, који љубљаше хумор и доброту, као груби и напорни живот човеков. Тај префињени, стидљиви, нежни, духовити и заштитнички дух је у души Енглеза. Он обитава у Чосеру, Шекспиру, Дикенсу. Он је у старинским баладама и причама о Робин Худу, који је штитио сироте, и радосно ходио зеленим шумама. Он је у сеоцима ове земље, у старим кућерцима, у црквама, урезан на безброј старинских резбарија, у старим мостовима, у старим мелодијама, и у старим делатностима, у Енглезовој стидљивој, нежној, духовитој и мужевној души, која се брине за убоге и мари за лепоту. Лепша реч се не може проговорити о тим људима изузев да су бринули о сиромашнима и старали се за лепоту, да буду мудри и правични.“
Није ли управо та проста, освећена Енглеска, овај дом над домовима, земља прекривена високим дрвећем попут црквених торњева, богата лепотом од старине, лепотом бадњака и кућа прављених од набоја, богата шумама и пољима, препуна мириса пољског цвећа, топлим мирисом земље у старим црквама, путевима који вијугају и кривудају, ливадама пуним мирођијом, воћњацима јабука и кошницама, удаљених засеока и широких ораница, старих крчми и домољубља, свежих априлских киша и зрелог јечма у августу, ласта које пролећу у смирај летњих вечери, и старе, разбацане баште, које одишу мирисом енглеских лаванда и каранфила – није ли та Енглеска земља енглеских светих, није ли све наведено истински дух Енглеске?
Али нека велики песник Енглеске казује још једном - јер он је у речима вичнији од мене:
„Не знам ни за једну земљу испуњенију сваким изобиљем и лепотом црвене земље тако благородне за кукуруз, хмељ и руже. Радује ме што живим на земљи од које су наши преци живели, и у којој се са њива кућама уз песму одлазило, у којој су се људи поносили коњима и говедима својим, и дрвећем јабука. Енглеској ће осванути диван дана када схвати да су сва та добра и људи који се о њима брину право богатство које једна земља може да има: лепота и дарови којима нас земља награђује само су бледа сен Небеса.
Некада када су људи уживали у лепоти и благодати земље, Небеса су им била ближа; сваки поток, сваки гај и брдо били су за људе светиња, те су они од своје лепоте и штедрости дизали храмове тако велелепне, да су и ангели силазили са Неба да се у њима настањују, и бивали сапутници сваком мушком и женском чељадету, а људи су тада слушали божанске беседе. Посвуда у овој жупанији налазе се ови дивни храмови, сва из времена старих.
Родио сам се у овој жупанији, са пуно оваквих храмова, који су живи сведоци да човек може ући у Рај. Своје детињство сам проводио погледа упртог у црвене оранице, и земљу сву обраслу шумама и пашњацима, посматрао љупке поточиће, уверен да се Рај налази тик иза њих.“
Заједно са свима светима од старине, свети архијереји, краљеви и мученици, свете игуманије и смерни пастири, пустињаци и свештеници, прости сељаци, те душе сакривеног срца Енглеске, свету мало познати и од света презрени, чија имена чак нису остала записана, који испуњавају Енглеску Царства Небеског, јер су носиоци њеног истинског духа, та Енглеска, која је дело лепоте њихове, неће пропасти када се време испуни, јер је Царство Духа, и оно што Духом освећује, вечно, а све то блаженство стајаће са Христом.
Сви свети земље Енглеске, молите Бога за нас!
Јун 1977. године
(Напомена: Цитати Џона Менсфилда преузети су говора Свети Ђорђе, аждаја и Херефорд.)
21. августа 2007. године, Свети Синод Руске Цркве званично је званично одобрио прослављање просијавших свих светих у земљи Британији и Ирској, и благословио да се прослављају сваке године треће недеље након Педесетнице. Овај празник је установљен у част свих светих који су живели у Енглеској, Ирској, Велсу и Шкотској до трагичне 1054. године када се већина западне Европе одвојила од Једне Апостолске Цркве. Црква на Британским острвима и у Ирској у првом миленијуму била је саставни део Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве. Током историје Православља у овим земљама је било ни мање, ни више до 950 светих људи чија су нам имена позната, као и дани када се ови свети празнују. Већина ових светих поштује су у неким местима или у појединим регионима; више од тридесет шест светих прослављају се широм земље, а највећи број је познат ван граница. Били су из свих сталежа, сиромашни и богати, прости и образовани, научници и теолози, мученици и пустињаци, игумани и игуманије, свештеници и епископи, краљеви и краљице, поморци и проповедници, монахиње, девственице и лаици. Светитељи Енглеске и Ирске нису нужно били енглеског, односно ирског порекла - много њих је дошло из других земаља, и обрнуто - бројни мисионари, просветитељи одлазили су са Британских острва у друге европске земље да проповедају и оснивају манастире.
http://www.pravoslavie.ru/english/print95232.htm
Comments
Post a Comment