ПРАВОСЛАВНА ИРСКА

Аутор: Владимир де Бер, Белфаст
У овом огледу покушаћемо да дамо кратак историјски приказ почетака Хришћанске цркве у Ирској, показати њену блиску повезаност са Православном црквом, представити неке од највољенијих ирских светитеља, и закључити са кратким освртом на ирско монаштво и богословље. 

Историјски осврт
Уврежено је мишљење да је Свети Патрик донео хришћанство у Ирску, а према ирском предању познат је као апостол Ирске. Не желећи да умањимо важност Светог Патрика на било који начин, од важности је да истакнемо да је 431. године свети Паладије пошао у Ирску по налогу светог Целестина, Папе Римског (слави се 8. априла), као првог епископа Смарагдног острва, са задатком да причести Ирце који су исповедали Христа. Стога следи закључак да је већ постојао већи број хришћана у Ирској када је следеће године у Ирску стигао Свети Патрик. Осим тога, Апостол Ирске признао је у једном писму да је закон Божји добро укорењен у Ирској „још у старо доба“, и да он не жели да преузме заслуге за постигнућа својих претходника. Извесна је могућност да је свети Патрик послат у Ирску ради борбе против пелагијанске јереси, пошто су постојале сумње да је Ирска црква гајила наклоност ка овој јереси. Без обзира на горе речено, ипак стоји чињеница да је Ирска у то време била још увек претежно паганска, а религија већине становништва била је везана за веру у природу, под руководством старешина које су звали друидима. Стотину година после светог Патрика, Хришћанство се утврдило тек у неким деловима острва.
Светом Патрику се према предању приписује оснивање Ирске цркве, иако је његово деловање углавном било усмерено на северну провинцију Улстер. Вероватно је да је свети Патрик духовну наставу добио на југу Француске, у манастиру Лерин. Овај велики манастир основано је Свети Онорије 375. године, по повратку из Грчке, где се упознао са православним монаштвом. Као и многи будући манастири у Ирској, Лерин се налазио на једном острвцету.

Лерински манастир

У наредна три столећа Лерин је био светилник православне духовности усред светског, латинског окружења. Један од великих личности везаних за Лерин био је Свети Јован Касијан, који је тежио да сачува православље од појединих екстремних следбеника Блаженог Августина који су одступили од истинске вере.
Када су свети Паладије, Патрик и остали еванђелисти стигли у Ирску, на овом острву било је више од сто краљевстава различитих величина. Народ сваког краљевства је носио назив туа (tuath што значи народ, племе, село), док је сваки краљ носио титулу Ри (Ri). Краљевства су била изузетно организована и слојевито, сличан ведском, кастинском систему. У друштвеном врху били су друиди, бардови, правници и лекари, а робови су били у основи система и нису имали никаква права. Према историчару Дејвиду Росу, појам територијалних епархија није могао да функционише у таквом друштвеном систему. Сваки туа је морао да буде посебно покрштаван и сваки је морао да има своју цркву са свештеницима и епископима, који би делотворно заменили старе друиде. На крају је дошло до поделе на пет покрајинских краљевстава уместо ове папазјаније ситних владара: Манстер на југу, Ленстер и Меат на истоку, Конот на западу и Улстер на северу. Понекада би се десило да неки од провинцијских краљева, као што је било за време владавине Бриана Боруа (1002 -1014. године), претендују на титулу Великог краља Ирске, чије се седиште налазило у древној Тари у области Меат. Ово високо краљевско достојанство никада није било оспорено, али није имало ни неки трајнији значај. Иако су Ирци, пре англо-норманске инвазије, били политички подељени, у већој или мањој мери су их уједињавала три важна фактора: Брехонски законик (the Brehon law code), гелски језик и хришћанска вера. 
Чим је ступио на тло Ирске, свети Патрик је отпочео са проповедањем Јеванђеља, оснивањем цркава, и сејао семе монаштва. Његово учење је било засновано на јакој Светотројичној вери објашњеној кроз призму природе, а овај теолошки приступ био је темељ Ирске цркве. За разлику од многих каснијих, неправославних мисионара, Свети Патрик је изузетно поштовао ирску духовност и ирско предање које је затекао на Смарагдном острву. Уместо  да протерује или убија друиде, због њиховог незнабоштва, он их је превео у Хришћанство проповедајући Јеванђеља Господа Исуса Христа. На тај начин је настало ирско Хришћанство, те је било у складу са пре-хришћанском духовношћу и то све у складу са канонима. 
Кроз посвећеност и истрајност Светог Патрика и оних који су дошли после њега, Ирска је постала бастион Хришћанства. Ирска црква је у наредним вековима суштински била одана Православљу, док је један део западне цркве, посебно од краја осмог века почело све више да одступа од древне Православне хришћанске вере. Година 500. се сматра почетком златног доба Ирске цркве. Током следећег века, широм Ирске су оснивани манастири. Велико ширење Хришћанства у овом делу света, без преседана је и може се сагледати из чињенице да је у првих 250 година после доласка Светог Патрика, у Ирској било око 500 канонизованих светитеља. Нико од њих није мученички пострадао, изузев пострадалих у континенталном делу Европе, што потврђује постојање блиске везе између древне хришћанске вере и традиционалне ирске духовности.

Веза са Истоком
До почетка Средњег века, такође познатог под називом мрачно доба зато што се већи део западне Европе одвојио од својих Православних корена, са свим незнањем и сујеверјем који су потом уследили, Ирска црква је проповедала Православље ослобођено од римског легализма, какав је био провинцијски облик православног Хришћанства у Цариграду. Даље, разлика се одликовала у организацији Цркве. Иако је Ирска црква признавала Римског папу као највишег црквеног великодостојника Западне Патријаршије, Ирска црква није прихватала папску судску власт коју је касније Римска црква прихватила. Такав став је био сагласан Православном погледу на папу као првог међу једнакима (primus inter pares ), позивајући се на заједничко достојанство пет древних патријаршија: у Јерусалиму, Антиохији, Риму, Александрији и Цариграду. Константинопољска патријаршија, која се још називала и Новим Римом, у ствари је на Четвртом Васељенском Сабору, 451. године била подигнута на ниво части који је имао и Стари Рим.
Велика разлика између Ирске и Рима била је у ирском погрешном начину израчунавања датума Васкрса, иако је тај начин израчунавања био у хронолошком смислу старији. Ирска црква је за израчунавање датума Васкрса користила 84-годишњи циклус заснованом на лунарном календару. Насупрот томе, Римска црква, као и читава Васељенска Црква, користила је соларни календар, постаравши се да Васкрс никада ни падне у исти дан кад и јеврејска Пасха. Ово питање је на крају постало јабука раздора између Рима и Ирске, с тим што је Рим однео победу на Сабору у Витбију, одржаном у 664. године. (До дана данашњег Православна црква и даље израчунава датум Васкрса по древном васељенском обичају, тако да неправославни Васкрс пада у једну до пет недеља пре исправно израчунатог Православног Васкрса). 
Када су у питању биле свете тајне крштења и миропомазање епископа, у Ирској, односно Римској цркви били су заступљени различити обреди. Такође, приликом монашког пострига постојала су одступања: док је римски постриг подразумевао бријање врха темена главе, Ирци су бријали косу од једног уха до другог и изнад чела. Први начин постризавања приписивао се Светом Петру, а други Светом Јовану Богослову. Такође су постојали особени, староирски обичаји, као што је чување Богојављенске воде (6. јануар) и паљење Васкршњег Огња, чији се пламен одржавао током читаве године (на пример, у манастиру у Килдеру). Стога је природно што се на ранохришћанским, ирским крстовима уместо распећа, приказује Господ као победитељ смрти, што је још једна паралела са Васељенском православном праксом Старог Рима и других помесних цркава, према којој је прослава Васкрсења Христовог имала предност над Његовом смрћу, са Пасхом односно Великом Недељом као главним празником црквене године. Пракса представљања Господа као победитеља смрти променила се крајем 11. века, када су инославни почели да убацују представе Исусових мука и страдања његове људске природе, да Га представљају као жртву, а не као Победника. Поред тога, у ирским манастирима се уз латински и хебрејски изучавао грчки језик и то до 9. века.
Занимљиво за ирске манастире је чињеница да су у њима живели не само монаси и монахиње, већ и брачни парови (свештеници) са својим породицама. Ово је још једна паралела између Ирске и обичаја васељенске Православне цркве по коме се свештеници жене, што је остало ка правило у Православној цркви до данас, а да се тиме ни на који начин није умањивао огромни значај које је монаштво имало у Цркви. Организација Ирске црква је била монашка, са игуманом, односно игуманијом као највишим ауторитетом у датој области. Оваква организација се разликује од епархијске структуре цркве у којој епископ има управу.
Поред манастира у Лерину, који је служио као важна карика између Ирске и Источних цркава, манастир у Поатјеу у Француској је даље ширио Православље на Западу. Он је био последње боравиште Светог Иларија Поатјеског (315-367), епископа кога је у Фригију протерао некрштени цар Константин када је светитељ одбио да прихвати Константинову тадашњу наклоност према аријевској јереси, што је иронично, с обзиром да је цар Константин, сазвао први Васељенски Сабор 325. године, на коме је осудио Аријево учење као јеретичко. Свети Иларије је из Фригије прешао у град Поатје, у коме је написао књигу посвећену „ирским епископима“. То значи да је већ у 4. веку преко Француске остварен контакт између Грчке и Ирске цркве. Почетком 6. века, ирски мисионар Свети Фридолин основао је манастир у Поатјеу.
Још једна блискост коју је ирска црква имала са Православном праксом јесте њен нарочити облик литургије. Током векова, Православна црква је неговала различита богослужења, древна по пореклу, као што је литургија Светог Јована Златоустог, светог апостола Јакова и Светог Василија Великог. Докази о пре-римској литургији Ирске цркве могу се наћи у рукописима као што су Бангорски Антифонијарији - збирка молитава и молитвених прозби из око 680. године. Ови текстови одишу хришћанским погледом на свет који подсећа на псалмопојање у славу Божјег стварања, као и на дела Отаца Цркве. Сва творевина посматрана је као велика целина, без дуализма духа и материје која ће постати доминантна у западној хетеродоксији након патристичке, средњовековне космологије. Битно је напоменути да је и метафизички систем, потекао од ирског филозофа Јована Скота Ериугене (види даље у тексту), такође одражао знање о јединству свега створеног. Овиме поткрепљујемо наш став да је Ирско Хришћанство било недељива, светоотачка вера.

Мисионарски рад
Из своје постојбине у Ирској, мисионари су се ширили преко Британије и континенталне Европе, објављивали Добру Вест, крштавали народе и оснивали храмове и места у којима ће се Хришћанство ширити. Често су се кретали у групама од по седам мисионара-монаха, или чешће дванаест са вођом групе, по угледу на Христа и Његових дванаест апостола. Према студији Жоржа и Бернадет Сербело-Салањак, из 1966. године, око три стотине ирских мисионара је кренуло у Бретању и Европу. Чак су у још већем броју према суседним земљама кренули из манастира у Лукеуилу у Белгији (који је основао свети Колумбан око 591. године).
Главне личности у овој важној мисионарској делатности су:
 Свети Колумкил (Columcille), који је основао манастир на острву Ајона и проповедао Јеванђеље Шкотима и Пиктима;
Свети Ејдан (St Aidan), који је основао манастир на Линдисфарну и проповедао Јеванђеље у Нортамбрији;
Свети Фридолин (St Fridolin), који је основао манастире у Француској и Немачкој;
Свети Фурсеј (St Fursey), који је основао манастире у Источној Англији и Галији;
Свети Килијан (St Kilian), који је мисионарио код Источних Франака и Турингијанаца, а потом мученички пострадао;
Свети Гал (St Gall) просветитељ Швајцарске; и
Свети Колумбан (St Columban), који је основао манастире у Белгији, Швајцарској и Италији упркос жестоким противљењима. Њиховим житијима бавићемо се даље у овом тексту.
Осим великог утицај који су извршили у Британији, земљама Немачке и Италије, Ирски мисионари су се такође упутили у Скандинавију и на острва Северног Атлантика. Касније у тексту биће више речи о значајном доприносу који је учинио свети Брендан Морепловац. Према Дикуилу, ирском научнику са двора Карла Великог, ирски досељеници су до 800. године већ неколико векова живели на Фарским острвима. Можемо претпоставити да су ови досељеници такође вршили мисионарску делатност, с обзиром на тесну везу између религије и свакодневног живота у келтском Хришћанству. На Исланду су пронађени стари ирски пергаменти, звона и епископске патерице, који датирају из пре-викиншког доба. Штавише, ирски утицај се може видети на орнаментима скандинавских цркава-брвнара чак из тринаестог века. Због тога се може донети закључак да је Ирска имала немали удео у покрштавању Скандинаваца, иако историјски докази још увек недостају.

Крај Ирске цркве
Од 795. године Ирска је била под сталном претњом викиншких напада, а први забележени напад у историји догодио се на острву Ламеј, у близини Даблина. У наредних 40 година Викинзи су повремено упадали на територију Ирске, али тек крајем 830. године су користили Ирску као сталну базу за даље нападе. Инвазије Норвежана и Данаца (Нормани, прим.прев) током 9. и 10. века скоро да су уништиле монашки живот у Ирској. Викинзи су пљачкали велике монашке центре као што су Арма (у ирском оригиналу пише се Armagh а изговара ar-ma, са нагласком на другом слогу прим прев.), Бангор, Клонферт и Клонмекнојс, и убијали монаштво. До 830. године монаштво је у потпуности напустило и горепоменути манастир на острву Ајони.
Интересантно је поменути архитектонско наслеђе у Ирској - обле куле које су грађене због упада и инвазије Нормана, такође и у Источној Англији, у Енглеској која је такође била под нападима Викинга. Ове импозантне грађевине служиле су као склониште за људе и благо, а добар број тих кула је надживео и саме Викинге, као и радикални протестантизам.
Повремено су ирска краљевства успевала да узврате ударац, као на пример, када је краљ из краљевске породице О`Нил заробио и удавио у води викиншког старешину Торгеста, који је оскрнавио манастир Клонмекнојс ставивши своју жену на олтар цркве. Гледано са позитивне стране, Викинзи су основали велике ирске градове као што су Даблин, Вексфорд, Вотерфорд, Корк и Лимерик одакле су трговали са Ирцима и својим земљацима Норманима који су настањивали Хебриде, острво Ман и друга места. Као што се често дешавало у историји човечанства, Бог произноси добро чак и из најнемилијих догађаја.
Већина древних ирских рукописа је нестала у овом бурном периоду, а рукописи који су сачувани, монаси су често носили са собом на континент. Почетком 11. века, краљ Бриан (Бриан је оригинални иркси изговор, док је Брајан енглески, прим. прев) Манстерски послао је гласнике на Континент да откупе и врате неке од древних рукописа. Овај монашки вакуум отворио је врата Римској цркви да задобије упориште у Ирској, са великим бројем августинских и бенедиктинских манастира који су на крају заменили заувек нестале, домаће манастире.
Досељавању ирског монаштва на Континент није допринео само негативан утицај викиншке инвазије, већ и позитиван утицај са двора Каролинга у Франачкој, на коме су добродошли били умни људи из других делова западне Европе. Ова чињеница објашњава присуство значајних ирских научника у франачким школским центрима током 9. века као што су Мартин Хибернијански (Ирски), Седулије Скот и Јован Скот Ериугена1 . Кроз њихов образовни рад на Континенту, ирско монаштво је допринело завршетку Мрачног доба.
Већина земаља Западне Европе следила је Рим након његовог раскида са Истоком, који је формално потврђен међусобном екскомуникацијом 1054. године и запечаћен пљачком Цариграда од римокатоличких крсташа 1204. године. Ово отцепљење, од својих блискоисточних и грчких корена, ће се за Западно Хришћанство показати катастрофалним у сваком смислу - теолошком, моралном, културном и друштвено-политичком. Међутим, Ирска црква је из практичних разлога задржала своју аутономију, иако није била у формалном општењу са Црквом Православног истока, Источно-римског Царства и Кијевске Русије. Да би ставио Ирску цркву под окриље Рима, папа Хадријан IV први и једини Енглез на папском трону, подржао је англо-норманску инвазију Ирске, прво под Стронгбаумом 1170. године и годину дана касније под англо-норманским краљем Хенријем II. Већ 1154. године Хадријан је издао папску булу у којој је позвао Нормане да нападну Ирску у циљу пресађивања „истинске хришћанске вере“ (тј. римокатолицизма).
Први корак у преузимању Ирске цркве под окриље римокатолицизма учињен је када је италијански надбискуп Ланфранк Кентерберијски, наметнут од Нормана, присвојио првенство над Ирском Црквом 1072. године. Почетком дванаестог века, Арма на северу и Кашел на југу подигнути су на статус римске архидиоцезе, са Армаом који је ускоро постао Митрополија за целу Ирску цркву. Убрзо су и Даблин и Туам такође постали архидиоцезе, чиме је ослабио утицај Кентерберијске архиепископије на Ирску Цркву, без умањења римске хегемоније. Током векова Арма је задржао свој повлашћени положај у римокатоличкој и англиканској цркви, а обе катедрале подигнуте у том граду биле су посвећене Светом Патрику.

Ирски светитељи: свети Патрик
Невероватна је чињеница, да је јако мало историјских података остало о светитељу који се у Ирској поштује као апостол, али зато постоји изобиље легенди које се везују за његово име. Једини документовани извори у вези са његовим животом, који се сматрају аутентичним, јесу његова Исповест и Посланица упућена нортамбријском војсковођи по имену Коротикус (Coroticus). Према овим изворима, свети Патрик је рођен у западној Британији, вероватно у Камбрији, као син римског великодостојника хришћанске вере. У узрасту од 16 година гусари су га заробили и одвели у Ирску, продали га у робље, где је шест година радио као чувар стоке за свог господара у Грофовији Антрим. Тамо је живео међу Хришћанима, што даље указује да је Хришћанство већ постојало у Ирској пре светог Патрика. Успео је да побегне и стигне у ненасељену земљу, вероватно Британију. Годинама касније вратио се у Британију, јер је имао виђење у коме му је речено да се врати у земљу свог робовања ради проповедања Јеванђеља.
Према легенди, док је Патрик био у Галији отишао је у посету манастиру на острву Лерин, познати центар Православља на Западу. Пре повратка у Ирску, био је рукоположен у Оксеру, а рукоположио га је свети Герман или његов претходник свети Аматор. Свети Патрик је дошао до обала Ирске 432. године и искрцао се код Стабала близу Виклова и основао цркву изнад језера Странгфорд Лоха, где је на Велику суботу 433. године запалио Пасхални огањ. После седам година мисионарског путешествија по читавој Ирској, провео је читав Велики Пост у грофовији Мејо на планини која је сада позната као Крох Патрик (Croagh Patrick). Према римокатоличком предању, свети Патрик је први епископ Армаа који је до краја 8. века постао духовна престоница Ирске Цркве. Упокојио се код Сабала 461. године а сахрањен је према легенди у Даунпатрику. Његов празник се слави 17. марта по старом календару, а најраније прослављање датира из 670. године.

Ирски светитељи: света Брида (ирски Bríd /brid/)
Највољенија међу Ирским светитељкама, Света Брида, живела је крајем 5. и почетком 6. века. Поштовање ове светитељке међу Ирцима се толико раширило да је просто постало пандан Светом Патрику, све до 8. века, када је Арма постигао преимућство међу црквама у Ирској. Основала је манастир у храстовом шумарку у Килдеру (Килдер на галском значи: „црква у храстовику“), где се свети огањ непрекидно одржавао и чувао скоро хиљаду година након њене смрти. То је био мешовити манастир, за мушкарце и жене, на чијем челу су били игуман и игуманија манастира. Ова светитељка је толико била поштована да је епархија Килдерска током њеног живота била позната као „једновремено седиште епископа и девственика“. Света Брида се преселила у вечни живот око 525. године. Њен празник је 1. фебруара, дан пре празника Сретења Господњег.

Ирски светитељи: свети Енда
Други утемељивач ирског монаштва био је свети Енда, који је стекао образовање у Воторну, у Шкотској. По повратку у Ирску основао је манастире у долини Бојне, а око 484. године се преселио далеко на запад, како би основао манастир у Инишмору, на Аранским острвима. У овај манастир је као своје ученике, између осталих, примио светог Кијерана и Брендана који су се касније посветили. Свети Енда се упокојио у манастиру Инишмор 530. године. Празнује се 21. марта.

Ирски светитељи: свети Фридолин
Један од првих ирских мисионара на Континенту био је свети Фридолин (Фридолт). Испрва је био епископ, а око 500. године отпутовао је преко Шкотске у Аквитанију у Галији. Тамо је Фридолин основао манастир у Поатјеу и одвратио епископа и народ од Аријеве јереси да на прави начин поштују Свету Тројицу. Из Поатјеа је под краљевском заштитом отишао у Восгез и основао манастир Светог Аволда. Остале манастире које је основао били су у Ретији и Секигену у Немачкој. Свуда куда је проходио крштавао је незнабошце у веру хришћанску. У Немачкој се поштује као просветитељ горње Рајне, а његов дан празновања је 6. март.

Ирски светитељи: свети Финијан
Свети Финијан је у Ленстерману био предодређен да постане један од великих оснивача ирског монаштва. Рођен је крајем 5. века и отишао да живи као монах у Велсу. По повратку у Ирску основао је два манастира, а затим око 520. године је основао најпознатији манастир у Клонарду (прим. прев. у данашњем западном Белфасту). Пре него што су кретали на мисионарска путовања, током наредних векова на хиљаде монаха из Кклонарда читали су Свето Писмо, Свете Оце Цркве и црпели искуство из монашког живота. Свети Финиан је такође основао први ирски затвор, чиме је извршио утицај на Светог Колумбана да изгради затвор познатији у историји. Упокојио се од последица жуте куге у Ирској 549. године. Празнује се 12. децембра.

Ирски светитељи: свети Брендан
Око 489. године рођен је у близини Тралија, на југозападној обали Ирске, а био познат као свети Брендан Морепловац. Основао је велики број манастира, од којих је манастир у Клонфетру (основан 559. године) био најпознатији. Након што је добио савет од Свете Иде Лимеришке и Светог Енде Инишморског, он се упуту на Атлантско море заједно са својим сапутницима. Седам година су пловили океаном западно од своје домовине, и сваке године посећивали иста острва која су прослављала одређени дан. Постоји претпоставка да су Брендан и његови сапутници успели да стигну до обале Северне и Средње Америке. Упокојио се око 575. године. Празнује се 16. маја.

Ирски светитељи: свети Кијеран
Свети Кијеран је рођен у западној провинцији Конот а школовао се као и многи други монаси у Клонарду. После школовања отишао је да живи у манастиру Светог Енде у Инишмору, где је провео седам година и био рукоположен за свештеника. Са Аранских острва одлази у Лох Ри, где је основао манастир на једном острву. Након седам година Кијеран је основао најпознатији манастир код Клонмакноиса на западној обали реке Шенон 548. године. Следеће године, Кијеран је у 33. години подлегао куги која је такође однела живот и Светог Финијана. До 8. века Клонмакноис је можда био највећи манастир у Ирској, са школом, скрипторијом и бројним црквама. Такође је познат по великом броју тзв. "високих крстова" (високи или стојећи крст је врста ирског крста , прим. прев.), од којих су већину уништили Викинзи. Као да то није било довољно Протестанти су 1552. године опљачкали и оскрнавили саборну цркву у Клонмакноису. Свети Кијеран се прославња 9. септембра.

Ирске светитељке: Света Ида
Заједно са светом Бригидом (Брид), она је у ирском народу најомиљенија светитељка, која је живела неких 50 година после Светог Кијерана. Основала је женски манастир у близини Лимерика, где су многи ирски светитељи долазили да чују њене подуке. Код ње је долазио свети Брендан Морепловац, коме ова светитељка рекла да Бог воли три ствари: чисто срце, једноставан живот и срдачно милосрђе. Упокојила се око 570. У Алкуин у својој поеми о ирским светитељима, описује Иду као „мајку свих светитеља Ирске“. Празнује се 15. јануар.

Ирски светитељи: свети Кенет
Свети Кенет (Кинек, у преводу „добри“, прим.прев) рођен је око 516. године у Улстеру, а прво образовање стекао је у Клонарду а потом у Велсу. У 562. је отишао у Шкотску, и основао манастир на острву сада познатом као Инч Кенет, северно од Ајоне. Из Јоне је предузимао мисонарска путовања и проповедао Јеванђеље Пиктима у Шкотској и Спољашњим Хебридима. Касније је свети Кенет основао манастир у Агабоу (сада Килкени, што значи „Кенетова црква“ на галском) у Ирској, где је био познат као писар. Његов рад обухвата коментаре на четири Јеванђеља, познате као Кенетов Ланац (Chain of Canice).Био је близак пријатељ светог Колумкила, и забележено је неколико феномена који су у данашње време познати као „телепатско“ општење. Упокојио се око 600. године. Празнује се 11. октобра.

Ирски светитељи: свети Комгал
Учитељ му је био Финтан из места Клуан-Идрич, свети Комгал је живео као отшелник на обалама Лок Ернеа на западу Ирске. Током овог периода испосништва и богомислија припремао се за свој главни подвиг оснивања манастира у Бангору 559. године на самој обали источно од Белфаста. Тамо је установио строги типик по којем је током наредних векова живело око 30.000 монаха. Бангор је постао један од најугледнијих ирских манастира, одакле су свети Колумбан и свети Гал кренули на своја велика мисионарска путовања у Европу, и одакле је свети Молаг отишао у Шкотску и основао манастир на острву Лисмор. Према предању, Комгал је посетио Светог Колумкила на острву Ајони, а пратио га на путу до пиктског краља. Комгал се упокојио као игуман манастира Бангор,  око 599. године. Овај светитељ се празнује 11. маја.

Ирски светитељи: свети Колумкил
Један од највећих ирских светитеља, свети Колумкил (што у преводу значи „Голуб Цркве“), краљевског је порекла, рођен око 521. године у Донегалу, у граду који данас носи назив Гленколумкил (Колумкилова долина, на галском). Касније је узео име Колумбан. Он је првобитно живео у Мовилу а потом и са ленстерским бардом Геманом. Онда је отишао у клонардски манастир код Светог Финијана, где је рукоположен. У 25-ој години основао је манастир Деир Калгах на месту данашњег Дерија. Толику је љубав имао према Божијој творевини да је променио првобитни план за изградњу манастира тако да нису морала да се посеку стабла дрвећа. У Дерију је свој живот посветио молитви, посту, милосрђу и узгајању плодова. Такође је свуда путовао, проповеда, подучавао, лечио и оснивао бројне цркве.
Свети Адамнан, писац житија Светог Колумбана, каже како је овај светитељ једноставно одлучио да Христа ради крене на пут из Ирске у Британију. Тако је око 563. године свети Колумбан отишао из Ирске са дванаест ученика и настанио се на шкотском острву Јони (хебрејска реч за „голуб“), где је основао свој најпознатији манастир. Јона је, годинама касније, био духовни центар ирског мисионарства у Британији. У ствари, од 6. до 9. века Јона је био стожер читаве Ирске Цркве. Свети Колумбан је из Јоне ширио Јеванђеље међу Пиктима у Шкотској, обративши у хришћанство Бруда, краља северних Пикта а шкотског краља Ејдана рукопложио у свештеника. Као и у Ирској, шкотска црква је била првенствено монашка. Свети Колумбан је био свештеник и игуман, а епископи су били под његовом јурисдикцијом. Након његове смрти, шкотски епископи су и даље били под јурисдикцијом игумана Јоне.
За монашка општежића на острву Јони било је карактеристично заједничко поседовање имовине, као и смирење и састрадавање. Састрадавање се односило не само на људе већ и животиње што је било у складу са љубављу Ираца према Божијој творевини. Као што је био случај са хиљадама православних светитеља, као што су свети Гатлак Кролендски, свети Симеон Нови Богослов или свети Серафим Саровски, и свети Колумбана су по неки пут виђали како исијава божанску, нетварну светлост. Док је био у молитви, светитеља су виђали окруженог небеском светлошћу, која је силазила и испуњавали читаву цркву. У другим приликама људи су виђали анђеле како лебде око Светог Колумбана, или како се стуб светлости издиже из његове главе. У Православној хришћанској теологији, овакве појаве приписују се нествореним Божанским енергијама, у којој је светитељима дозвољено да учествују због њихове светости.
Свети Колумбан је такође одиграо кључну улогу у успостављању независног шкотског краљевства, које је око 575. године основано на ирској скупштини код Драмсита. До тада је шкотски краљ био под ирском управом, јер је југ Шкотске био колонизован од ирских досељеника који су основали краљевство Далраида око 490. године. Колумсил је био плодан преписивач јеванђељских књига и писац химни, а такође је написао Катах, најстарији сачуван рукопис на ирском (Катах је препис Псалтира, прим.прев.). Толика је била свестраност овог светитеља да је спречио испланирано протеривање бардова из Ирске и бранио ову народну организацију. Светитељ се упокојио на острву Ајони 9. јуна 597. године када се он и прославља.

Ирски светитељи: свети Молуг
Такође, рођен на северу Ирске, око 530. године. Прво је отишао у манастир у Бангор, а 562. године је прешао море и основао манастир на шкотском острву Лисмор. Одатле је имао мисионарска путовања да Скаја и Спољашњих Хебрида и до Велике Долине на истоку. Основао је хришћанска насеља у Форт Августусу и Глен Уркухарту на обалама Лох Неса и Роземаркија на Црном Острву. Свети Молуг упокојио се 592. године. Његов владичански штап направљен од трњине и првобитно прекривен бакром, још увек се чува на острву Лисмор. Празнује се 25. јуна.

Ирски светитељи: свети Кевин
Као младић Свети Кевин је прошао кроз Викловска брда у пратњи анђела и настанио се на горњем језеру код места Глендалох („језерска долина“ на гелском). У овом идиличном окружењу основао је манастир који је требало да постане један од највећих и најутицајнијих у манастира у Ирској у будућим вековима. Као што је често случај код Ирских светитеља, свети Кевин је живео у складу са природом, те тако постоји прича да је птица кос свила гнездо на његовим рукама док су му биле испружене у молитви. Упокојио се у дубокој старости 618. године. Празнује се 3. јуна.

Ирски светитељи: свети Колумбан
Свети Колумбан рођен је у Ленстеру 543. године, и био је предодређен да постане најпознатији ирски мисионар на континенту. Као дечак добијао је духовну подучавање од мудрог Шинела на Клонарда. Он је потом отишао у велики манастир Бангор у Каунти Дауну, где је научио латински, грчки и вероватно јеврејски језик. Око 587.године кренуо је са дванаест сапутника за Галију, где су лутали и настанили се у Бургундији, на крају Восгеса око 591. године. Он је прво основао манастир на месту порушене храма Дијане, а затим још два манастира на Лукеуил и Фонтен. Лукеуил ће постати најпознатији од њих, и постоји ирски датум за Ускрс је био задржан. Ово изазвало противљење галски епископи, који су пратили римске датум за Ускрс. Колумбан такође изазвао непријатељство Брунхилде, баке краља Теодорик II који је имао и њен супруг и епископ Еразмо у Бечу убијен, када је (Колумбан) одбио да благослови нелегитимно синови краља. Је планирала са галски епископи и на крају успео да краљевску санкције манастир у Лукеуил. Када се овај није успео да скрене Колумбан из своје хришћанске вере, он је био затворен у Безансону одакле је побегао, на жалост у Брунхилд. Он је протеран у Ирској краљевским декретом и на путу ка Нант посетио гроб Светог Мартина у Тоурс. Брод је имао једва предузете на море, када је поново приморан од стране олуја.
Тако се догодило да је свети Колумбан и његови другови још једном су се нашли у Галији. Су путовали до Мец, где је краљ Теудеберт од Аустрасиа, брат Теодериц, их је примио најсрдачније. Број монаха од Лукеуил дошли да се придруже Колумбан, који је одлучио да ће Боденско језеро бити погодан сајт за мисионарски рад у јужној Немачкој, Хелвеција (Швајцарска) и Аустрији. Краљ је веслачки чамац с посадом на располагању година мисионар, који је путовао доле Мозел и до Рајне према Боденско језеро. Успут компанија наишли трагове Ирски хришћанства, али већина становништва су још увек пагански. Колумбан основао манастир у Брегенцу, али после само три године горње Рајне је дошао под власт Теодерик ИИ и сплеткарење Брунхилд. Ово је приморало светитеља и својим пратиоцима да путовање до Рајне и крст Алпа у Италију. Његов ученик Гал (Галус) остао иза и основао ирски манастир свети Гален, а Сигисберт основао манастир у Дисветиис близу извора Рајне. Колумбан и својим пратиоцима стигао у двору краља Агилулф од Ломбардс у Милану 613. Иако је Аријан, Агилулф добио Ирски светац са много великодушност. Он је дао Колумбан земљишта у Апенина за манастир, у замену за молитву монаха свакодневно за просперитет краљевства. Овај манастир је био прописно основана у Бобио, где Колумбан провести преостале две године свог дугог земаљског живота.
На свим својим насељима Светог Колумбан после ирског него римске праксе за израчунавање датума Ускрса, инсистирајући да је игуман има коначну власт над својим манастир, уместо локалног епископа. Осим тога, он је увео у Ирској праксу приватних признања на континенту, обичај који је фаворизован од стране Светог Василија Великог на истоку. Осим компоновања монашком правилу и затворских, који ће се касније адаптиран од бенедиктинског становишта и погрешно приписује светитељ, он је такође написао песме. Његова љубав према животињама је била таква да је био у стању да шармира веверице из дрвећа. Он је почивала на 23. новембра 615, датум слави као свој празник после дан. Две године након његовог упокојења монах Јонас од Бобио написао биографију свеца.

Светитељи Ирске: свети Гал
Као и његов ментор свети Колумбан, Св Гал се родио у Лeнстеру. Са св. Колумбаном ишао је у Белгију и све до циришког језера, ради покрштавања народа. Када су стигли до арбонске шуме, јужно од језера Констанца, разболео се. Колумбан је наставио свој мисионарски пут у Италију а свети Гал је остао да се подвизава као пустињак. Такође је живео као путујући проповедник а живео у арбонској шуми. Он је надживео је Колумбана око 15 година и упокојио се око 630. године. Након његовог упокојења, на месту где је био његов скит касније је подигнут манастир. Манастир је постојао све до 1805, када је укинут за време Наполеона. Празнује се 16. октобра.

Светитељи Ирске: свети Фурсеj
Још један ирски мисионар на европском континенту био је Свети Фурсеj, рођен у Гoлвеју, у племићкој породици. Још у детиљству је читао свете књиге и живео монашким начином живота. Око 630 је отишао у Источну Англију, где је основао манастир Бара Касл у близини Jaрмутa. Када је краљ Источне Англије пострадао у бици, Фурсеj се укрцао на лађу и отпловио у Галију, у којој је основао манастир код Лагнија на реци Марни. Касније је прерастао у значајан духовни центар целе Пикардије. Након његовог упокојења у Господу 650. године, његове мошти су пренете у Перон, ирски манастир у коме су се чували најстарији преписи исповести и посланица Светог Патрика. Празнује се 16. јануара.

Светитељи Ирске: свети Ејдан
Монах из Ајоне, свети Ејдан, напустио је острво са групом другова 635. године и отпутовао у Нортамбрију да проповеда Јеванђеље на енглеском језику. Добио је позив од краља Освалда, који је раније био прогнан из свог краљевства и нашао своје уточиште на Ајони. Ејдан је поново основао свој манастир на острву, овог пута на стеновитим изданцима Линдисфарнским. Одатле је ходао по крају и склопио пријатељство са краљевима Нортамбрије, Освином и Освалдом, а обојица ће касније бити проглашени светитељима. Према предању Ираца, Ејдан је сваке године долазио да проведе неко време у самоћи на острву Инер Фарн (Копмени део острва Фарн). Упокојио се у Господу последњег дана августа, који се данас прославља као његов празник, 651. године у близини краљевског дворца у Бамбургу. Истог једно дете које је терало овце nа пашу, на обронку брда, имао је виђење како се зраци светлости простиру између неба и земље, и како анђели њима силазе да узму његову дивну душу на небеса. Тај дечак беше Катберт, који је касније постао епископ Линдисфарнски и вољени светац енглеског народа.

Светитељи Ирске: свети Финан и Колман
Ирски манастир на Ајони показа се бастионом Православља за британски и ирски народ. Свети Финан, рођен у Ирској (празнује се 17. фебруара) из Ајоне је дошао да наследи Светог Ејдана и буде игуман Линдисфарнски 651. године. Чинио је исто као и Ејдан, и у договору са краљем Освијем Нортамбријским, послао је мисионаре Енглезима који су живели у Мерсији и Есексу. Међу монарсима коју су његовом руком крштени били су краљ Пенда и енглески краљ Сигберт. Када се Финан упокоји 661. године свети Колман, други ирски монах из Ајоне, наследио га је и постао игуман линдисфарнски. Колман је имао Божији дар проповеди па је био главни представник Келтске Цркве на Сабору у Витбију 664. године, на коме је донета одлука да превасходство има римски начин служења и календара у односу на ирски. Након сабора у Витбију Колман се вратио на Ајону са 30 монаха, са моштима Светог Ејдана. Са Ајоне су отишли још даље, западно од Ирске, где је Колман основао манастир на острву Инишбофин. Празнује се 18. фебруара.

Светитељи Ирске: свети Адамнан (Онан)
Свети Адамнан (Онан) је 679. године постао игуман манастира Линдисфарн у својој 55 години. Неколико година касније отишао је у Нортамбрију да преговара у вези пуштања ирских заробљеника, и док је тамо боравио игуман манастира Вармут, Келфрид, придобио га је да се врати на служење и календар по римском начину. Када су монаси из Ајоне одбили да одступе од својих убеђења по ирском начину служења, он се вратио у Ирску. Касније се Адамнан вратио у манастир Ајону где се упокоји 705. године. На захтев монаха из Ајоне написао је житије Светог Колумкила. Борио се против паганског обичаја слања жена и деце на бојно поље, а такође се залагао да свештеници буду изузети од војне обавезе. Празнује се 23. септембра.
Светитељи Ирске: свети Килијан
Такође, током 7. века свети Килијан, ирски монах из Мулаха, испловио је за Немачку реком Мајном до града Вирцбурга, са једанаесторо људи у броду. У Врицбургу је основао манастир, мисионарио у Турингија и постао епископ тог места. Мученички је пострадао 689. године од краља Гозберта зато што је упутио критике краљу због његовог брака са удовицом свог брата. На тај начин је кренуо стопама Светог Јована Крститеља, који беше утамничен и убијен због истоветне критике упућене краљу Ироду. Празнује се 8. јула.

Светитељи Ирске: свети Фергал
У 8. веку се још једном ирском монаху, Св. Фергал (Вергилију), приписује да је пренео мошти Свете Бригите у Салцбург, у коме је био рукоположен за епископа 744. године. Овај изврсни мисионар, Фергал упокојио се 784, и беше последњи велики представник ирског Православља на овом континенту. Празнује се 27. новембра.

Ирско монаштво и теологија
Као што смо видели из ових примера, монаштво је имало кључну мисионарску улогу у ирској цркви. Овако је било не само на Британским острвима, већ и у континенталном делу Европе где су ирски манастири били познати под називом „Schottenklostern“ (Шкотенклостерн; на латинском Scotia значи Ирска).Чини се да су Ирци озбиљније него остали западно-хришћански народи схватали значај повлачења из света, како би цео свој живот усредсредили на приближавање Богу. На хиљаде људи и жена су попут птица летели ка манастирима да би у њима свој живот посветили достизању врлина, молитвеног созерцања и сједињење са Богом. Монашким начином живота утицаји из спољашњег света, који расејавају човеков ум, одстрањују се из духовне борбе да би се борба свела на унутрашњу борбу против страсти.
Као и у православном монаштву, ирски монаси и монахиње удружили су унутрашњи, молитвени живот (vita contemplativa) са свакодневним животом испуњеним радом и проповедима (vita activa).То је у складу са примером који нам је Христос дао, који је, како каже Јеванђеље, имао правило да се повлачи у планине ради молитве у тишини, након чега је силазио да људима објави Царство Небеско, да исцељује болесне, изгони демоне и сатре силу зла. У Камбријским омилијама (Homilies of Cambrai) из 8. века, стоји су ирски монаси разликовали три степена мучеништва. Први степен је бело мучеништво, које подразумева очишћење тела уздржавањем, постом и добровољним трпљењем страдања. Други ниво је зелено мучеништво, при коме се очишћење уноси у душу путем покајања за грехове из прошлости и одрицањем од свих жеља. Последњи ниво је црвено мучеништво, када монах постаје мисионар и одлази у свет, спреман да трпи прогоне и смрт за Царство Христово.
Поред бројних манастира у унутрашњости Ирске, на неким острвима западно од Ирске обале оснивани су мањи манастири. Најпознатије од ових острва било је острво Скелиг Михил (Михајлова Хрид), названо по Архангелу Михајлу. Она се, попут пирамиде, стрмо издиже из мора и до ње се може доћи једино чамцем и то само у одређеним данима у летњем периоду, што је било идеално за подвижнички и созецартељни живот. Викинзи су Скелиг Михил опљачкали почетком 9. века, након чега више нико није боравио у овом манастиру.
Почетком средњег века ирски манастири су били надалеко чувени по великој учености. Увозиле су се књиге из великих хришћанских центара, као што су Александрија и Антиохија, чиме су одржавали духовне везе са тим помесним црквама. Осим тога, ирско монаштво је самостално производило књиге у посебним просторијама које су се звале скриптарнице (scriptoria).Међу најутицајнијим манастирским школама биле су школе у Инишмору (основао свети Енда), Бангору (свети Комгал), Клонарду (основао свети Финијан) и Клонмекноис (основао свети Кијеран). У овим школама су се изучавали грчки, латински и јеврејски језици.
Постоје и неки докази о изузетној образованости ирског монаштва на пољу географије и астрономије. Почетком 9. века Дикил из Клоинмакноиса написао је књигу о димензијама и мерењу земље, у којој помиње поноћно сунце на северу и даје опис Нила. Осим тога, Дангал из Бангора је 825. године због своје велике учености добио позив да држи предавање у Павији. Карлу Великом је 810. године написао писмо, у коме је објаснио двоструко помрачења сунца те године, на начин који ми данас називамо коперниканским идејама.
Тек 50 година након одлуке на сабору у Витбију су монаси из Ајоне прихватили римски начин рачунања датума када пада Ускрс. Године 802. Ајону су напали и опљачкали Викинзи, а пет година касније, избегли монаси су основали манастир Келс у округу Мид. Тамо су довршили најчувенију ирску књигу средњег века - Јеванђеље из Келса. Ово јеванђеље је било илуминирано украсима у Ајони само годину или две пре збега. У њему су Јеванђелисти представљени симболима у складу са предањем: свети Матеј као човек, свети Марко као лав, свети Јован као орао и свети Лука као бик. Дани када се они славе одговарају управо ирским годишњим добима: свети Матеј (16. новембра) се обележава током Самаина, свети Марко (25. априла) у Имболку, свети Јован (8. маја) у Белтену, и свети Лука (18. октобра) у Ламасу. Ово је још једна веза између ирског духа и православног хришћанства.
Такође треба поменути већи допринос ирског монаштва хришћанској теологији, у поређењу са образовним радом. Ирска теологија, поред тога што је по својој природи подвижничка и мистичка, ставља у први план Свето Писмо, што је несвакидашње за Западну Европу. У складу са православним богословљем, Ирци су веровали да је Бог створио све ни из чега (ex nihilo) кроз Христа. Створени свет је посматран као теофанија, само-објављивање Бога. Због човековог пада, читав створени свет је отпао од Бога; а кроз Оваплоћење Бога Логоса је могуће творевини да се врати у своје првобитно стање бесмртности. Из овога се може видети да је ирска теологија била богоцентрична и интегративна, за разлику од каснијег, инославног хришћанства које је имало хуманистичке и дуалистичке тенденције у погледу човека и Бога.
Током 9. века, група ирских монаха боравила је на дворовима франачког краља Карла Великог и његових наследника. Најпознатији од тих путујућих ирских монаха био је Јован Скот Ериугена (Johannes Scotus Eriugena), који је напустио Ирску почетком 840. године да би основао школу краља Карла II (Eriu gena значи „рођен у Ирској“ и примењује се да би се разликовао од средњевековног филозофа Јована Данса Скота.) Краљ је био поштовалац свега грчког, за разлику од свога деде, Карла, који је покушао да цркву на западу ослободи од грчког утицаја. На краљевском двору Ериугена се бавио превођењем најважнијих грчки хришћанских текстова, укључујући и преводе свих дела Светог Дионисија Ареопагита на латински. На тај начин је помогао да се богословље хришћанског истока пренесе на хришћански запад.
Поред његовог просветитељског рада и превођења, Ериугена је написао велики број теолошких и филозофских дела. Овде спада и есхатолошка расправа (тј. дискурс о последњим временима) под називом О Божанској предестинацији (On Divine Predestination), који је написан на захтев помесног архиепископа да оповргне учење монаха Готшалка, који је нека учења о предестинацији преузео од блаженог Августина и довео их до апсурдних закључака. У ове закључке спада и учење о двострукој предодређености људи, према којем Бог неке људе бира за спасење, а друге за пропаст. У свом оповргавању ове тврдње Ериугена је тврдио да Бог, будући добар, никога не предодређује на пропаст, нити је творац зла, односно пакла. Божије предзнање о свим стварима не треба да се брка са предестинацијом. Спасење се задобија путем сарадње човекове слободне воље и Божије благодати, а човек се не може спасити искључиво својом слободном вољом односно искључиво Божијом благодаћу. Овај став је у сагласности са Православном учењем о међузависности (створене) природе и (нестворене) благодати, што је Ирска Црква свесрдно прихватала. Међутим, касније средњовековно кривоверје је изабрало августинијанизам, Ериугена је оптужен за пелагијанску јерес, а Калвин и његови следбеници су касније, у протестантском свету, популаризовали учење о двострукој предестинацији.
Осим тога, у свом најобимнијем делу под називом „Перифизион“ (О природи) Ериугена је дао обједињени поглед на васцелу стварност у дубоко мистичком маниру: Бог, стварање света и човека, и повратак Богу. Све у васељени учествује у двоструком покрету: све происходи односно произилази од Бога и враћа се Богу. Непрекидно кретање се, дакле, одвија између Нестворенога (Бога) и створеног (анђела, човека и света). Почетком 13. века па надаље, Ериугенина дела и књиге су осуђене као јерес и увршћене у Индекс забрањених књига. Тек током 20. века су савремени ирски филозофи признали његов велики значај, а посебно су се у томе истакли Џон О'Мера, Мери Бренан, Дермот Моран и Дирдра Карабин. Данас се Ериугена у широј јавности сматра највећим западним филозофом почетка средњег века и најважнијом споном између средњовековног Источног и Западног Хришћанства.

Епилог
Током последњих година другог миленијума и почетком трећег миленијума Хришћанства, пуноћа Православне хришћанске вере доспела је у Ирску оснивањем грчке, руске, румунске и грузијске православне цркве у Даблину. Поред њих, у Белфасту у покрајини Улстер основана је и Антиохијска црква, чије је становништво деценијама растрзавано разним секташким сукобима. Тако се динамика духовност ирског Хришћанства развијала од процвата монашког живота и мисионарске делатности до страдања услед најезде Викинга, затим угњетавање од времена англонорманске најезде, па до данашњих дана, и коначно, до потпуног испуњења ове духовности у Православној Хришћанској вери. Слава Теби, Боже, слава Теби!

Литература
Бамфорд, Кристофер. „Екологија и светост: келтско хришћанско наслеђе“, у књизи Келтско хришћанство: Екологија и светост. Единбург: Floris Books, 1986.
Карабин, Дирдра. Велики средњевековни мислиоци. Јован Скот ериугена. Oxford & New York: Oxford University Press, 2000
Лоски Владимир. Мистичко богословље у Источној Цркви. Cambridge: James Clarke & Co, 1991.
Макарти, Теренс. „Озелењавање ирске историје“, разни огледи. Огледи из хералдике, историје и геналогије. Little Rock, Arkansas: Gryfons Publishers, 1998.
Рос, Дејвид. Ирска. Историја једног народа. Belfast: Lagan Books, 2002.
Стрејт, Јаков. Сунце и крст. Од мегалитске културе до раног хришћанства у Ирској. Edinburgh: Floris Books, 1984.
Тулсон, Ширли. Келтска година. Прослава келтских хришћанских светитеља, историјских места и празника. London: Vega Books, 2002.
Вокер, Вилистон. Историја хришћанске цркве. Edinburgh: T & T Clark, 1959.






 [1] Ериугена је себе називао Јован, а Скот се односило на његово Ирско порекло. Наиме, у Средњем веку Ирска је била позната под називом  Велика Шкотска (Scotia Maior) на латинском језику а њени становници Шкоти (Scotti).  Претпоставља се да је додао назив Eriugena да би направио разлику између себе и других земљака из Шкотске и оних који су живели у Европи. Eriugena: Champion of Western Orthodoxy, Vladimir de Beer

Преведено са благословом оца Андреја
са сајта http://orthodoxengland.org.uk/oeireland.htm
Сва права задржана©orthodoxeurope

Comments

Post a Comment