Преподобни Бид: Свети првомученик Албан

Свети првомученик Албан

Преподобни Бид

Црквена историја Енглеског народа:
Историја рано-хришћанске Цркве у Енглеској.
Књига прва, седмо поглавље

Превео отац Вилијам Херст, 1814. године

Поглавље VII

Мучеништво светог Албана и осталих с њим

Током овог прогона, један од просијавших који пострадаше за веру беше свети Албан, о коме свештеник Фортунат, у својој књизи, написаној у похвалу девствености, а која говори о многим мученицима из свих крајева света који пострадаше за Христа, каже:

---

Albanum egregium fæcunda Britannia profert.

                (Плодоносна Британија светог Албана приноси - Стивенс).

Он беше још паганин када сурови римски цареви по први пут објавише своје указе против хришћана, а када он у своју кућу прими свештеника који бежаше од својих прогонитеља, да у његовој кући пронађе уточиште. Приметивши да је његов гост читаве дане и ноћи проводио у молитви и бдењима, он се изненада испуни благодаћу Божијом и поче да опонаша овај славни пример вере и побожности, и пошто беше постепено упућиван његовим благопријатним молитвама, одбацивши од себе сву таму идолопоклонства постаде Хришћанином свим својим срцем.

Након неколико дана, пошто је указао гостопримство овом свештенику, до ушију злочестивог кнеза стиже вест да се Христов исповедник, коме слава мучеништва још увек не беше додељена, крио у Албановој кући. По тој вести кнез нареди војницима да изврше пажљиву потрагу за Албаном. Када дођоше у његову кућу, свети Албан стаде пред војнике обучен у одећу коју је уобичајавао да носи његов гост и учитељ. Деси се тако да је судија, у тренутку када изведоше Албана пред њега, стајао код жртвеника и демонима приносио жртву. Спазивши Албана, разбесни се на њега што се усудио да својом вољом себе преда у руке војника, и да се подвргне опасност од погубљења, те нареди да га одвуку демонским идолима, пред којим је стајао, говорећи: „Пошто ти изабра да прикријеш бунтовног и светогрдног човека, уместо да га предаш војницима, а да би претрпео казну која му следоваше за презрење и хулу на богове - ти ћеш бити подвргнут свакој казни, која беше намењена њему ако одбијеш да се поклониш нашим боговима.“

Свети Албан, који већ раније прогонитељима вере добровољно исповеди да је Хришћанин, нимало не беше застрашен претњама; али пошто беше наоружан штитом духовног војевања, јасно му рече да се неће покорити његовој заповести.

„Онда", рече судија, "од које породице или каквог порекла си ти?“

„Шта се тебе тиче“, одговори Албан, „моје порекло? Али ако желиш да чујеш истину о вери мојој, знај да сам сада Хришћанин и да своје време проводим у испуњавању хришћанских дужности.“

„Желим да знам твоје име?“, рече судија, „без одлагања ми га реци.“

„Родитељи ми дадоше име Албан“, одговори он, „обожавам и клањам се истинском, живом Богу, створитељу све твари.“

Тада судија у гневу рече: „Ако желиш да уживаш срећу вечног живота, не одлажи и принеси жртву величанственим боговима.“

На то Албан одговори: „Те жртве, које демонима приносиш, нису ни од какве користи онима који их приносе, нити услишују молитве; напротив, ко год овим идолима жртву чини, као своју плату примиће вечне муке у паклу.“

Чувши ове речи, судија се већма огорчи од беса. Стога он нареди џелатима да овог светог Божијег исповедника избичују, мислећи да ће ударци бича уздрмати постојаност срца на које речи нису имале утицаја. Али он, не само стрпљиво, већ и радосно поднесе највеће муке за Господа нашег.

Када судија увиде да светитељу муке не могу ништа, нити да га могу одвратити од хришћанске вере, он га осуди да му главу посеку мачем. На путу до места извршења казне, стигли су до једне реке, која је на месту на коме је светитељ требало да пређе била подељена зидом и песком, а ток у том делу беше брз. Овде је угледао мноштво мушких и женских лица свих узраста и положаја, који се окупише несумњиво Божијим подстреком, да испрате блаженог исповедника и мученика, и који заузеше толико места на мосту да ни он, нити ико могаше те вечери да пређе реку. Скоро свако чељаде похрли из града да види извршење казне, а судија, који остаде у граду без страже.

Свети Албан се испуни силном жељом да брзо дође до своје мученичке кончине, те приђе реци, подиже очи ка небу и упути своју молитву Свемогућем Богу; и гле, у том трену вода се повуче оставивши корито реке сувим да би сви могли да је пређу. Џелат, који намераваше да га посече, видевши овај чудесан подвиг, пожури да га сретне на месту извршења казне. Испунивши се божанским надахнућем, одбацивши свој исукани мач, паде ничице пред светитељеве ноге искрено желећи радије да пострада са мучником, или да прими страдање наместо њега, него да буде присиљен да одузме живот тако светом човеку. Док је тако џелат од прогонитеља постао сабрат у правој вери, и док су остали џелати оклевали да подигну мач са земље, овај мужаствени исповедник Божији попе се са народом на једно брдо.

Ово пријатно место беше око пола миље удаљено од реке, потпуно прекривено великим мноштвом разноврсног цвећа, где не беше ни једног стрмог нити стеновитог дела, већ у целости беше природом поравнато, као када је море мирно, чија га лепота и пријатан призор учинише достојним да буде обогаћено и освећено крвљу мученика. Када Свети Албан стиже на врх овог брда, он се помоли Богу да му да воду, и одмах, подно његових ногу потече извор, усмереног тока, тако да је свако могао приметити послушност реке мученику. Јер Албан не би молио од Бога воду на врху брда, осим ако ние беше уверен да је тако било целисходно у славу Божију. А река, пак, пошто се покори молитви светог мученика, и иврши дужност која јој беше дата, поврати се у свој природни ток и настави да тече као и раније. 

Кивот у коме су се налазиле мошти светог Албана

Пошто на овом месту овоме мужественом мученику беше глава посечена, он прими венац вечнога живота који је Бог обећао онима који га љубе. Али џелату, који беше толико зао да умочи своје светогрдне руке у свету, мученичку крв, није било дозвољено да се радује мучениковој смрти: његове очи испадоше на земљу у истом тренутку као о глава блаженог мученика. На истом месту истовремено би посечен Богом надахнути војник, који претходно одби да изврши казну над мучеником, иако очигледно не бејаше погружен у воду крстионице, сада би очишћен од грехова у сопственој крви и удостојен уласка у царство небеско.

Судија, који оста задивљен мноштвом небеских чуда, нареди да прогони одмах престану, одавши почаст светима за њихово трпљење и непоколебивост у таквим мукама због чијих страхота би се очекивало да одступе од своје привржености хришћанској вери. Свети Албан пострада 20. јуна, у близини града Верулама, који се сада по њему назива Сенталбанс, а у том граду беше касније подигнута црква изузетног неимарства у славу његове мученичке кончине, након што мир беше васпостављен у хришћанску цркву, у месту у коме и дан данас не престају чудесна исцељења мноштва болесних, и честа пројава чуда.

У исто доба мученички пострадаше Арон и Јулије [или Керлеон], мештани града Лестера, и многи други оба пола из других места који, пошто бејаху истјазани све док њихови удови не беху истргнути, и пошто издржаше разне друге нечувене окрутности, предаше своје душе радостима небеског Јерусалима.

Извор:
http://www.thelatinlibrary.com/bede/bede1.shtml#7